Ugled­na iz­da­vač­ka ku­ća CID iz Pod­go­ri­ce, u bi­bli­o­te­ci „Svje­do­čan­stva”, kroz ve­li­ki broj na­slo­va do­sad je ob­ja­vi­la pre­ko 25.000 ne­po­zna­tih stra­ni­ca o Cr­noj Go­ri. Tim stra­ni­ca­ma pri­pa­da i knji­ga austrij­skog no­vi­na­ra, pi­sca i is­tra­ži­va­ča Ka­mi­la Mor­ga­na „Cr­na Go­ra”, ko­ju je sa nje­mač­kog na srp­ski je­zik pre­ve­la Do­bri­la Be­ge­ni­šić, a ko­ju je njen autor na­pi­sao, ka­ko je sam ka­zao, „na osno­vu uti­sa­ka i do­ži­vlja­ja sa lo­vač­kog i is­tra­ži­vač­kog pu­to­va­nja ko­je je oba­vlje­no u je­sen 1911. go­di­ne”.
U to­me i le­ži i nje­na spe­ci­fič­nost: u od­no­su na mno­ge dru­ge pu­to­pi­sce, Mor­gan je u ovoj knji­zi is­tra­ži­vao di­vljač u Cr­noj Go­ri i nje­nu za­stu­plje­nost u po­je­di­nim nje­nim dje­lo­vi­ma, uče­stvu­ju­ći pri­tom ne­po­sred­no i u sa­mom lo­vu. Pri­tom, on je da­vao i op­ši­ran opis Cr­ne Go­re, nje­nih lju­di, lje­po­ta i isto­rij­skih i dru­gih po­seb­no­sti. U to­me je po­ne­kad znao da bu­de i ne­pre­ci­zan, na­ro­či­to u ge­o­graf­skim od­re­đe­nji­ma, na­zi­vi­ma mje­sta i na­vo­đe­nju to­po­ni­ma, mi­je­ša­nju br­da sa pla­ni­na­ma, na pri­mjer, ali sve to ni­ma­lo ne uma­nju­je vri­jed­nost i auten­tič­nost nje­go­vog ra­da. Za­to će­mo u na­red­nih ne­ko­li­ko bro­je­va, uz odo­bre­nje pre­ma „Da­nu” uvi­jek lju­ba­znog i pred­u­sre­tlji­vog di­rek­to­ra CID-a Žar­ka Ra­do­nji­ća, iz ove knji­ge pre­ni­je­ti one nje­ne dje­lo­ve za ko­je nam se uči­ni­lo da su naj­za­ni­mlji­vi­ji.
Sli­ko­vi­tu ze­mlju „cr­nih pla­ni­na” po­sje­ći­va­li su i opi­si­va­li vi­še pu­ta put­ni­ci is­tra­ži­va­či. Osam­de­se­tih i de­ve­de­se­tih go­di­na (ri­ječ je o 19. vi­je­ku – pri­mjed­ba M.V.) bi­li su to nje­mač­ki is­tra­ži­va­či dr Švarc, dr Ba­u­man i dr Ha­sert, ita­li­jan­ski na­uč­nik dr Bal­da­či i Rus Ro­vin­ski, ne­što ka­sni­je En­gle­zi Va­jon i Prans, Čeh Bu­be­ni­ček i Ita­li­jan Pa­li­a­no, a u naj­no­vi­je vri­je­me go­spo­din Ver­lup, član Ge­o­graf­skog dru­štva iz Li­sa­bo­na, či­ja je naj­bo­lja knji­ga upra­vo ona ko­ju je na­pi­sao o Cr­noj Go­ri, ko­ja je ob­ja­vlje­na u Pa­ri­zu na fran­cu­skom je­zi­ku. Mno­gi tu­ri­sti ko­ji u da­na­šnje vri­je­me pu­tu­ju po Dal­ma­ci­ji, Bo­sni i He­ce­go­vi­ni prak­ti­ku­ju da u svoj tu­ri­stič­ki pro­gram uklju­če i Cr­nu Go­ru, tim pri­je što pu­to­va­nja u te kra­je­ve da­nas vi­še ne pred­sta­vlja­ju pro­blem za­hva­lju­ju­ći auto­mo­bil­skim po­štan­skim ve­za­ma, pa­ra­brod­skom pre­vo­zu do cr­no­gor­skih lu­ka Bar i Ul­cinj, vo­žnji bro­dom Ska­dar­skim je­ze­rom, a tu je i že­lje­zni­ca ko­ja vo­di od mor­ske oba­le pre­ko Su­tor­ma­na u unu­tra­šnjost ze­mlje. Ta pu­to­va­nja su da­nas ta­ko udob­na i sre­đe­na da se mo­že pu­to­va­ti kao i u dru­gim kra­je­vi­ma i u ci­vi­li­zo­va­nim ze­mlja­ma. Sa­mo su ino­stra­ni lov­ci ve­o­ma ri­jet­ko po­sje­ći­va­li Cr­nu Go­ru. Po­seb­no ma­lo ih je bi­lo iz Austri­je. Ne­ki od njih su mo­ra­li da se ogra­ni­če na pro­u­ča­va­nje di­vlja­či i lo­vač­kih pri­li­ka u ze­mlji, po­što ni­je­su ima­li ovla­šće­nje za prak­tič­no uvje­žba­va­nje lo­va, dok su dru­gi po­sje­do­va­li do­zvo­lu za lov, ali zbog ne­po­volj­nih okol­no­sti ni­je­su ima­li sre­će i zbog to­ga su, na­kon kra­ćeg bo­rav­ka, na­pu­sti­li ze­mlju pri­lič­no ne­za­do­volj­ni. Me­ni je, sre­ćom, uspje­lo da spo­jim te­o­rij­ska is­tra­ži­va­nja sa prak­tič­nom pri­mje­nom po­što je, na in­ter­ven­ci­ju na­šeg po­slan­stva na Ce­ti­nju, u „Otvo­re­ni na­log”, ko­ji mi je iz­da­la cr­no­gor­ska vlast, bi­la uni­je­ta stav­ka da mi je do­zvo­lje­no da ne­sme­ta­no lo­vim u či­ta­voj kra­lje­vi­ni. Pod „Otvo­re­nim na­lo­gom” pod­ra­zu­mi­je­va se, kao što je po­zna­to, na­re­đe­nje vla­de svim nad­le­žnim u ze­mlji da oso­bi ko­ja po­sje­du­je ta­kav na­log iza­đu u su­sret u sva­kom po­gle­du i da joj pru­že sva­ku tra­že­nu po­moć.
Čud­no je da su lo­vač­ka pu­to­va­nja u Cr­nu Go­ru or­ga­ni­zo­va­na ve­o­ma ri­jet­ko, po­što su ne­ki nje­ni pred­je­li iz­u­zet­no bo­ga­ti di­vlja­či, a osim to­ga, u pri­zo­ri­ma ne­vje­ro­vat­ne lje­po­te mo­gu da uži­va­ju ne sa­mo lo­vač­ke oči, ne­go i oči lju­bi­te­lja pri­ro­de. Cr­na Go­ra, ko­ja bi se mo­gla na­zva­ti „bal­kan­ska Švaj­car­ska”, za­pra­vo je ze­mlja ve­li­kih kon­tra­sta ko­ji pli­je­ne. U ne­kim dje­lo­vi­ma na po­sma­tra­ča uti­sak osta­vlja­ju očaj­ne, ne­pri­jat­ne pu­sto­ši si­vo-cr­nih stje­no­vi­tih pla­ni­na, ko­je su pre­kri­ve­ne kr­še­vi­ma, i ko­je bez ika­kve ve­ge­ta­ci­je i bez ika­kvog vo­de­nog to­ka ima­ju iz­gled oka­me­nje­nog us­ta­la­sa­nog mo­ra.
Dru­gi pred­je­li sa pla­ni­na ko­je su ob­ra­sle pra­šu­mom i sa ro­man­tič­nim pla­nin­skim je­ze­ri­ma pod­sje­ća­ju na naj­sli­ko­vi­ti­je pre­dje­le na­ših otadž­bin­skih Al­pi. Tu je i kraj gdje se ogrom­na bu­ji­ca Ri­je­ke Cr­no­je­vi­ća uli­va u ve­li­ko Ska­dar­sko je­ze­ro, ko­je se upo­re­đu­je sa ve­li­kom rječ­nom do­li­nom Mi­si­si­pi­ja, „kra­lji­com svih ri­je­ka”, a naj­ve­ći pri­rod­ni kon­trast u po­re­đe­nju sa do­sad na­ve­de­nim pred­je­li­ma, či­ni cr­no­gor­ska oba­la duž Ja­dran­skog mo­ra, gdje cvje­ta­ju mir­ta, lo­vor, ba­dem, smo­kve i na­ran­dža, a bla­gi va­zduh stru­ji kao na pla­ža­ma Na­pu­lja.
Naj­u­pe­ča­tlji­vi­ji po­če­tak pu­to­va­nja u ču­de­snu ze­mlju „cr­nih pla­ni­na” je vo­žnja cr­no­gor­skim po­štan­skim ko­li­ma od Ko­to­ra do ma­log ali bo­žan­stve­no smje­šte­nog re­zi­den­ci­o­nal­nog i glav­nog gra­da Ce­ti­nja. Po­la­zak je sva­kog da­na u pod­ne od ka­fa­ne is­pred ula­ska u mor­na­rič­ku ba­zu u Ko­to­ru, a vo­žnja do Ce­ti­nja tra­je ot­pri­li­ke dva sa­ta. Pre­po­ru­ču­je se da se za­u­zme mje­sto na­po­lju, na ko­li­ma iza vo­za­ča, po­što se oda­tle mo­že uži­va­ti u ve­li­čan­stve­noj pa­no­ra­mi u to­ku ove je­din­stve­ne pla­nin­ske vo­žnje. Ver­lup u svo­joj knji­zi na fran­cu­skom je­zi­ku ka­že da je po­gled ko­ji se pru­ža u ovoj vo­žnji je­dan od naj­ljep­ših u ci­je­loj Evro­pi, jer se čo­vjek osje­ća kao da se na­la­zi na vr­hu pla­ni­ne Ri­gi. Ver­lup je pot­pu­no u pra­vu, po­što je po­gled na no­vi pla­nin­ski put ko­ji se vi­ju­ga­vo uz­di­že do vr­ha Lov­će­na sa sko­ro pe­de­set kri­vi­na, od ser­pen­ti­ne do ser­pen­ti­ne, sve ljep­ši.
(NA­STA­VI­ĆE SE)

PRI­RE­DIO: MI­LA­DIN VELj­KO­VIĆ